Da se ceo svet slaže da kao civilizacija možemo opstati samo ako se ujedinimo protiv klimatskih promena – važilo je do pred kraj februara, do početka ratnih operacija na teritoriji Ukrajine. Sada kroz medije naklonjene obema zaraćenim stranama provejava bojazan da ovaj rat zatvara vrata mogućnosti da se spreči najgori scenario po planetu.
I dok svet s jedne strane brine zbog miliona izbeglica, skoka cena goriva, računa za grejanje, hleba – ono oko čega se klimatolozi hvataju za glavu nalazi se miljama daleko, na Arktiku: posle Amazonske prašume, Arktik je drugi najveći rezervoar ugljenika na svetu gde se ispod debelog sloja permafrosta (“permanent frost” – večiti led) nalazi dvostruko više organskog ugljenika nego u Zemljinoj atmosferi. Prema pisanju zapadnih medija, ovaj region se zbog ratnih dejstava zagreva četiri puta brže od ostatka planete, usled čega se otapa i permafrost čime se oslobađaaju ugljenik i metan – ovo, kažu, preti da pretvori Arktik u neto emiter ugljenika. Naučnici još nemaju podatke o tome koliko tačno ugljenika region apsorbuje ili emituje u određenom trenutku, pa tako niko i ne zna kada i pod kojim uslovima može doći do prelomne tačke.
Poseban problem je što su usled ratnih sukoba koji su se preneli i na naučne zajednice zastala istraživanja na Arktiku koja bi trebalo da obezbede značajne podatke o globalnom zagrevanju. Upravo radi istraživanja u vezi sa Arktikom svojevremeno je osnovan Arktički savet, međuvladino telo koje koordinira arktičku politiku i saradnju. Početkom marta je sedam od osam arktičkih država – Kanada, Danska, Finska, Island, Norveška, Švedska i Sjedinjene države – najavilo da će suspendovati svoje učešće u ovom telu. Naučnici smatraju da je zaustavljanje arktičke saradnje “pogubno po čovečanstvo” jer zaustavlja praćenje, razumevanje i reagovanje na klimatske promene na Arktiku, gde se nalazi značajan izvor informacija”.
Direktne i indirektne emisije
Ratni sukobi najpre izazivaju povećanje emisija gasova usled ratnih operacija. S druge strane, moglo bi se reći da na neki način utiču i na smanjenje emisija jer zaustavljaju lokalne ekonomije pa time i masovnu proizvodnju koja šteti planeti. Ipak, tokom sukoba obično dolazi do kolapsa upravljanja životnom sredinom što dovodi do drastičnog skoka zagađivača. Neodržive aktivnosti mogu trajati znatno duže od samih sukoba, zbog oslabljenih institucija i neuređenog sistema.
Meta borbi često su infrastrukturni objekti od vitalnog značaja, što uključuje i elektropogone i naftna postrojenja – procenjeno je da su požari i izlivanja nafte tokom Zalivskog rata 1991. doprineli sa više od dva odsto globalnoj emisiji CO2 te godine. Ako se u blizini ratnih dejstava nalaze lednici, požari stvaraju čađ koja se taloži na ledu i izaziva njegovo ubrzano topljenje.
Meta ratovanja može biti i vegetacija, kao što je to bilo u Vijetnamu, Kambodži i Laosu kada je jedan od vojnih ciljeva bilo i uklanjanje šumskog pokrivača – tada je izgubljeno oko 45 odsto vijetnamske šume. Zapaljivim zmajevima spaljena su i zaštićena područja u Izraelu, u severoistočnoj Siriji spaljeni su usevi, a u Nagorno-Karabahu spaljena je šuma verovatno kako bi se omogućilo dronovima da lakše obavljaju svoje zadatke.
Indirektne emisije teže je kvantifikovati, ali je šteta koju nanose obično veća jer se proteže i u budućnost, i ima jači efekat na civilno stanovništvo.
Kada se uništi energetska infrastruktura, gorivo je ljudima i dalje potrebno pa se okreću štetnijim a manje efikasnim alternativama. Na primer, u Siriji se nafta prerađuje u zanatskim radionicama, bez poznavanja problematike o zagađenju. Isto važi i kad je reč o krčenju šuma za ogrev i za potrošnju drvenog uglja kao što je to slučaj u Jemenu, Južnom Sudanu, Siriji.
Za isporuku hrane, vode i skloništa civilima potrebni su značajni resursi, a humanitarni sektor ima značajan ugljenični otisak: procenjuje se da je u 2017. godini potrošnja goriva koštala 1,2 milijarde dolara ili čitavih pet odsto ukupnih troškova planiranih za pomoć, a iskorišćena je uglavnom za logistiku i napajanje generatora za električnu energiju. Bez humanitarne pomoći se u ovakvim slučajevima ne može, pa mnoge oganizacije već prelaze na čistu energiju kao što je to slučaj sa UNHCR, kako navode strani mediji.
Zbog ratnih sukoba zemlja stagnira, strane investicije se povlače a upravljanje državom je slabo što dovodi do toga da stare tehnologije koje su visoki zagađivači ostanu u upotrebi. Zatim, zastarela energetska infrastruktura delimično menja namenu i usklađuje se sa potrebama stanovništva – primera radi, elektrane koje su suočene sa prekidom u snabdevanju gorivom prelaze na ugalj niskog kvaliteta, a u Libanu je čak elektrana Zouk radila na lož ulje. I transportne flote bivaju uništene pa se povlače ponovo u upotrebu stare koje su korišćene pre uvođenja regulatornih propisa, a ponovo se aktiviraju i napušteni rudnici.
Zastareli i neodržavani objekti nisu samo problem energetskog sektora: u Libiji, 90 odsto otpadnih voda ispušta se u more neprečišćeno, a skoro polovina postrojenja za prečišćavanje ne funkcioniše. I upravljanje čvrstim otpadom se pogoršalo – skoro 40 odsto otpada je ostalo na ulici gde su se stvorile alternativne deponije koje su zatim spaljivane na otvorenom. Slični problemi sa upravljanjem otpadom dešavali su se i u Gazi i Jemenu.
Do povećanja emisije ugljen-dioksida može dovesti i napuštanje poljoprivrednog zemljišta ukoliko je prethodno uništeno, kao što se dogodilo u području severnog Iraka. Takođe, uništavanje brana dovodi do nestašice vode, a to između ostalog onemogućava i pokušaje gašenja požara.
I oporavak je mač sa dve oštrice
Gradovi razoreni ratnim dejstvima ostaju zatrpani kontaminiranim otpadom, i zahtevaju ozbiljnu rekonstrukciju što predstavlja ogroman izazov i zahteva veliku potrošnju energije. Procenjuje se da je samo za raskrčivanje ostataka iz grada veličine Alepa u Siriji potrebno više od milion kamionskih tura.
Za izgradnju je potrebna ogromna količina materijala, a posebno je štetna proizvodnja cementa koja stvara skoro osam odsto GHG, a još je neefikasnija u područjima sa zastarelom tehnologijom.
Za zanemarivanje nije ni čišćenje zaostalih mina po završetku sukoba, gde prioritet nije ekologija već zaštita ljudskih života.
Mnogo je još elemenata koji, bilo tokom ili posle ratnih dejstava, negativno utiču na životnu sredinu. Ali, kad do njih dođe, logično je očekivati da se lokalno stanovništvo bori da preživi, bilo da je u pitanja način da se obezbedi hrana, ili grejanje. I dok svi govorimo o “korporacijama koje misle samo na profit a ne i na planetu”, često zapostavljamo uticaj politike na životne uslove: odluke o pokretanju ratnih dejstava – ko god bio za to odgovoran – mogu trenutno da donesu satisfakciju jednoj od zaraćenih strana, ali je odgovornost za opstanak planete dobrim delom i u rukama svetskih političara.
Lela Saković