Zdravstvena kriza prouzrokovana pandemijom Covid-19 na svetskom nivou dovela je do rizika i u poslovanju kompanija u Republici Srbiji, kako ekonomskih, tako i rizika velike neizvesnosti u pogledu uslova poslovanja i trgovanja, otvaranja problema pravno neregulisanih oblasti, a time i proizvoljne primene određenih propisa, kaže na početku razgovora Emilija Radojev, advokat u advokatskoj kancelariji Milosevic Law Firm.
Šta su trenutno najveći rizici u poslovanju sa kojima se privrednici suočavaju gledano iz pravnog ugla? Šta govori Vaša praksa? Za koje stvari Vam se najviše obraćaju?
Na početku pandemije klijenti su se obraćali upravo zbog nejasnog regulisanja određenih sfera poslovanja, poput pitanja naknade zarade za vreme zabrane rada, regulisanja rada od kuće, korišćenja godišnjeg odmora, bolovanja zaposlenih u situaciji kada je određena mera karantina, tumačenja pojma više sile i mogućnosti raskida usled navedenog, te razjašnjenja mera koje je potrebno da ispune. Ovakve pravne praznine, kako ih mi pravnici zovemo, podstakle su i zakonodavca da iznedri brza pravna rešenja, ponekad i privremenog karaktera, a bez prethodnog sprovođenja javne rasprave usled nastale situacije.
Privrednici su u takvim okolnostima morali brzo da se prilagođavaju, bez prelaznog perioda, te da veoma efikasno i brzo isprate sve neophodne mere, pod pretnjom sankcija. Iako određeni akti doneti u doba pandemije, koji su i dalje na snazi, jesu prepoznali goruće probleme sa kojima se privreda suočila u datom momentu, činjenica je da su se privredni subjekti našli u dodatnim nedoumicama – šta je potrebno da poštuju od propisa, šta je važeće, šta je “jače” pravne snage i sa kakvim se posledicama mogu suočiti. Ovakvo stanje u određenom obliku traje i danas. Jedan od primera je Zaključak Vlade Republike Srbije, kojim se daje preporuka poslodavcima da zaposlenima koji nisu iskoristili pripadajući godišnji odmor za 2020. godinu omoguće da se isti iskoristi do 30. juna 2022. godine, iako Zakon o radu predviđa godišnji odmor u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine, odnosno 2021. godine.
Da li su problemi samo administrativne prirode ili postoje i oni ekonomske prirode?
Zapravo, primetno je i da se od početka pandemije do danas goruća pitanja klijenata pomeraju iz sfere administrativnih problema i regulacije ka ekonomskim problemima i zaštiti kapitala i investicija. Naša kancelarija zastupa veći broj klijenata koji izvode građevinske radove, tako da je pitanje mogućnosti jednostranog povećanja cene izvođenja građevinskih radova jedne ugovorne strane usled porasta cene materijala na svetskom tržištu ponovo postalo aktuelno, s obzirom na to da je ova delatnost značajno pogođena rastom cena.
Posledično, otvorilo se i pitanje jednostranog raskida ugovora usled nemogućnosti da se takve izmene u ceni prihvate, ali sada, početkom 2022. godine primetna je i bojazan za naplatu i zaštitu sopstvenih potraživanja. Činjenica je da nije mnogo pomaka učinjeno u pogledu zaštite od osujećenja potraživanja od strane dužnika i sprečavanja mogućnosti naplate iz imovine dužnika, jer sudovi i dalje bojažljivo i sporo odlučuju o privremenim merama koje bi mogle pružati određen vid zaštite u tom smislu. Privredni subjekti su svesni da naplata putem suda može iziskivati značajno vreme i troškove, zbog čega se sve više okreću pregovorima i mirnom rešavanju sporova. Taj trend rasta alternativnog rešavanja sporova je prisutan već neko vreme, što samo pokazuje porast svesti kod privrednika da je jeftinije problem rešiti mimo suda.
Da li se neka privredna oblast posebno izdvaja u smislu da pravno uređenje koči njihovo poslovanje i šta bi to trebalo promeniti?
Teško je izdvojiti jednu privrednu oblast u tom pogledu, ali po pravilu privredne delatnosti koje nose sa sobom obavezu prethodnog odobrenja, saglasnosti ili drugog akta nadležnog državnog organa radi osnivanja privrednog društva jesu upravo i one oblasti koje posluju u sferi detaljnijeg pravnog uređenja. Ipak, postoje i objektivni razlozi zbog kojih zakonodavac insistira na prethodnom ispunjenju određenih uslova u cilju poslovanja u ovakvim oblastima, koji se tiču zaštite javnog poretka, zaštite potrošača i drugo.
Sa druge strane, primetno je da se na bankarskom tržištu dešavaju značajne promene i ukrupnjavanje kapitala usled procesa spajanja i pripajanja banaka, te da je u prethodnom periodu i određeni broj stranih banaka napustio srpsko tržište, što bi ipak trebalo da bude signal za sve nas da verovatno postoji nešto što je uzrok navedenog. Čini se da je bankarskom sektoru nametnut niz obaveza koji bi trebalo da služi kao “brana države” pa se tako neretko primećuje da banke imaju obavezu: pribavljanja informacija o poreklu kapitala; utvrđivanja da li je stranka ili stvarni vlasnik stranke, funkcioner; vršenja provera uplate poreza; kontrolisanja deviznog poslovanja, što su poslovi koji prvenstveno spadaju u sferu poslova državne uprave.
Svakako država ne može na istovetan način da reguliše poslovanje malih preduzetnika i banaka, ali se preterano nametanje dodatnih obaveza bankama kao poslovnim subjektima, odnosno sprovođenje evidencije od strane državnih organa, reflektuje automatski na sve druge privredne subjekte i opterećuje njihov rad. Upravo su oni krajnje pogođeni svim dodatnim zahtevima koje se bankama nameću, ali i troškovima, tako da zarad izvršenja i jednostavnih transakcija moraju da ulože nesrazmernu količinu vremena i novca, naročito ukoliko je u pitanju devizno poslovanje.
Primera radi, u cilju prenosa novčanih sredstava nerezidenta u inostranstvo, banka se javlja u ulozi dodatnog kontrolora koja pre ovakvog prenosa mora od klijenta tražiti potvrdu da je prethodno izmirio poreske obaveze iz određenog posla prema Republici Srbiji. Iako ovo rešenje ima svoju logiku, administrativno stvara dosta teškoća po poslovne subjekte, konkretno nerezidente, jer pribavljanje navedene potvrde i pored plaćanja poreza iziskuje dodatno vreme i energiju.
U galimatijasu novih propisa, zakonodavci kao da zaboravljaju da postoje firme koje su na ivici rentabilnosti sa malim brojem zaposlenih čak i ako su DOO, a čini se da su regulatorni zahtevi sve veći, kako u pogledu imenovanja raznih osoba, kreiranja raznih pravilnika, dokumenata. Da li imate utisak da ulazimo u eru “preregulacije” i da je sve veći rizik po privrednike da neće moći da ispune te zahteve odnosno da moraju više da se bave ispunjavanjem raznih zahteva, a ne svojom delatnošću? Ne može svaki privrednik u nerazvijenoj Srbiji da ima pravni tim zadužen za usklađivanje sa zakonima. Šta bi bio neki vaš savet u tom kontekstu?
Svakako da postoji takav utisak. Novi zahtevi su neretko kompleksni i podrazumevaju i angažovanje dodatnih zaposlenih, dok istovremeno nije razjašnjena njihova primena, te celokupan sistem i državna uprava nisu razvijeni u dovoljnoj meri da tako predviđene obaveze isprate. Deluje da se “preregulacijom” samo šire i stvaraju dodatne obaveze za privredna društva za donošenje novih normativnih akata, pa stoga, uprkos određenim pomacima koji se tiču rada javne uprave, ne možemo reći da je privredi efektivno olakšan rad. Primera radi, usvajanjem Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti nametnute su obaveze preduzetnicima i privrednim društvima sa definisanim rokom ispunjenja, ali je Istorijski arhiv Beograda, u pogledu primene ovog zakona, nedavno izdao obaveštenje da zbog velikog broja primljenih zahteva moli pravna lica da do daljnjeg ne dostavljaju dokumentaciju.
Ovo je još jedan u nizu zakona za koje je najavljeno da će se njihova primena odložiti za nekoliko meseci, te da se rokovi produžavaju, što govori samo o tome da se nova zakonska rešenja ne donose u dovoljnoj meri u saradnji sa privrednim subjektima, već da su ovakvi zahtevi preopterećujući za trenutne kapacitete privrede, a propisane prekršajne kazne u slučaju nepostupanja u skladu sa navedenim visoke.
Mišljenja smo da bi regulacija poslovanja trebalo da bude prilagođena kapacitetu poslovanja privrednih društava, što ne znači da bi trebalo praviti preterane razlike između privrednih subjekata, jer i takva praksa može stvoriti konfuziju. Primetno je i da je država prepoznala potrebu da pojedine privredne subjekte liši određenih obaveza, poput preduzetnika koji, primera radi, ne podležu novim obavezama shodno Zakonu o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika.
S tim u vezi, zakonska rešenja bi trebalo postaviti jednostavno tako da se podrazumevaju standardizovana rešenja, dok se ostavlja mogućnost privrednim subjektima da nešto urede i na drugačiji način. Verujemo da bi to mogao biti određeni kompromis između potrebe države da reguliše nove sfere, ali i nemogućnosti privrednih subjekata da konstantno isprate sva nova zakonska rešenja. Takođe, ne vidimo potrebu da skoro svaki novi zakon nameće i donošenje pravilnika od strane privrednih subjekata, što u praksi dovodi do toga da se samo zakonske odredbe prepišu i eventualno pojedina tačka uredi. Zato se postavlja pitanje da li je propisivanje obaveze donošenja pravilnika uopšte bilo i nužno ili je zakonodavac mogao da postavi određena standardizovana rešenja, a ostavi fleksibilno privrednim subjektima da samostalno urede navedeno na drugačiji način ukoliko imaju potrebu za tim.
Primera radi, jedna od još uvek relativno novih obaveza jeste prijava podataka o fizičkim licima – stvarnim vlasnicima pravnih lica i drugih subjekata registrovanih u Republici Srbiji u Centralnu evidenciju stvarnih vlasnika, koja se vodi kod Agencije za privredne subjekte. Ne vidimo zašto se ne bi u tom pogledu uvelo rešenje da se fizička lica koja su upisana kao članovi društva sa preko 25% udela smatraju istovremeno i stvarnim vlasnicima, bez obaveze podnošenja nove prijave u roku od 15 dana od osnivanja, a u kojoj navode da su upravo oni i stvarni vlasnici. Verujemo da bi isti princip mogao da se koristi i u pogledu obaveze za imenovanje određenih lica – kovid redara ili lica za kontrolu pušenja, gde bi se kod privrednih subjekata sa manjim brojem zaposlenih (npr. ispod 5 zaposlenih) uvelo pravilo da je direktor upravo lice koje je obavezno i da vrši navedene kontrole, a u slučaju da direktor to ne želi ili nije u fizičkoj mogućnosti, ostavlja mu se mogućnost da donese odluku i imenuje drugog zaposlenog.
Nažalost, preregulacija je opšti trend koji tereti poslovanje svuda u svetu, i razvijeni pravni sistemi mogu da isprate njegovu primenu. U državama u razvoju kao što je naša, međutim, bez razvijanja državne uprave i njenog efikasnijeg rada, bojimo se da kao rezultat ne dobijamo povoljnije poslovno okruženje, već velike administrativne namete privrednim subjektima. Stoga verujemo da je neophodno da pri implementiranju novih rešenja država uzme u obzir i realne mogućnosti, odnosno razmotri efekte svojih odluka zajedno sa privrednim subjektima.
Autor: Vesna Lapčić